U najkraćem o meni

Profesor srpskohrvatskog jezika i južnoslovenskih književnosti, magistar filoloških nauka, doktor političkih nauka, građanski aktivista, pokretač projekata kulture, medija, obrazovanja, održivog razvoja, političar u pokušaju, skaut, često padao i brzo ustajao, vlasnik prepunog adresara, još punijeg kalendara i mnogo snova…

 

O priči, pričanju, komuniciranju …

Pričanje, priča i pripovedanje su, ako ne elementarni onda sigurno neizostavni, fenomeni ljudske komunikacije od postanka naše vrste do danas. O značaju i obimu ljudskog sporazumevanja i opštenja govorom i pričom, Ivo Andrić je govorio u svojoj poznatoj besedi prilikom prijema Nobelove nagrade za književnost 1961. godine. 

“Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema”.

Po mom skromnom sudu Andrić je bolje od svih teoretičara medija i komunikacija ukazao na suštinu i deontologiju ljudske komunikacije, njenu razložnost i neminovnost. Čovek, jednostavno, priča i komunicira jer mu je to priroda i neizostavni deo bitisanja. Sve potonje varijacije u formalnom i sadržinskom domenu, predstavljaju reflekse i modifikacije procesa i sadržine ljudskog komuniciranja, ali suština je ista. 

Savremenost vrvi od naučnih promišljanja i istraživanja a mediji, komunikacije i savremena kultura prolaze kroz dinamične i, skoro neuhvatljive, promene, usavršavanja, metamorfoze. Informaciono društvo nameće svoje okvire i norme koje su često u konfliktu sa humanističkim idealima i vizijama savremenosti. Zbog toga nam preostaje neizbežna i neizvesna borba za budućnost u kojoj nauku i praksu treba sinhronizovati i prožimati na principima održivosti i humanističkih ideala.

Sadržaji koje postavljam na ovoj stranici su pokušaj da pružim sopstveni doprinos toj borbi i da razmenom ideja, mišljenja i vrednosti pomoglem svima koji tako misle. 

… Učenju i studiranju!

Najviše radnog vremena proveo sam u učionici. Radio sam kao nastavnik i profesor Srpskog jezika i književnosti u osnovnoj, odnosno srednjoj školi a potom i kao saradnik u nastavi, asistent, docent i vanredni profesor na univerzitetu. Bio sam predavač na mnogim programa neformalnog obrazovanja, uglavnom na teme medija, komunikacija, marketinga, PR-a, održivog razvoja i građanskog aktivizma.

Iako nikada nisam bio besposlen, dva puta sam ostao bez zaposlenja. Jako traumatičan tranzicioni događaj tokom koga čovek ostane ranjen i sam. Ali, nisam oklevao, oba puta sam se brzo podigao. Iz takvih očaja nastaju najveće ideje, htenja i postignuća.

Od 2015. godine radim na razvoju inovativnog obrazovnog klastera koji integriše visokoškolsko formalno i neformalno obrazovanje. Pokrenuo sam i osnovao Visoku školu za komunikacije u Beogradu koja je po dobijanju početne akreditacije i dozvole za rad Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počela da radi 2017. godine.

Visoka škola za komunikacije je prva samostalna visokoškolska ustanova akademskih studija u Srbiji, specijalizovana za četvorogodišnje osnovne i jednogodišnje master studije komunikacija, medija, marketinga, PR-a i kulturologije. Obrazujemo buduće diplomirane i master komunikologe medija i komunikacija i kulturologe savremene kulture.

To je moj posao. Moje obaveze odnose se na rukovođenje timovima i poslovima strateškog planiranja i Naučno-nastavno veće Škole. Izvodim nastavu na predmetima uže nastavno-naučne oblasti mediji i komunikacije.