Ima li svetla na putu?

Stanje medijskih sloboda u regionu daleko je od poželjnog a poslovanje medijske industrije kritično je i za one koji od nje stvaraju profit, kao i za one koji se novinarstvom bave iz želje za služenjem javnom dobru. I velike evropske konglomeracije, vlasnici mainstream medija u regionu, kao i domaća manja medijska konkurencija, saobrazno upućuju vapaje za promenom stanja na tržištu medija. E, sad, ko je više ugrožen i kome zaista treba neka vrsta pomoći, to je posebno pitanje!

Poližaj novinara i zaposlenih u medijskoj industriji graniči se sa prekarijatom a primanja iznad 200 Eura mesečno postala su prava retkost. Većina uposlenih novinara agžaovana je na određeno vreme, veliki broj njih i na crno, a ekonomski jaz između uposlenika i menadžmenta dodatno opterećije postojanje velikih razlika u platama jednih odnosno drugih. Dok su plate “običnih” novinara (to su najšečšće oni koji “riljaju” po pojacama i ulici anketirajući građane) jedva oko 200 Eura, plate nekih glavnih urednika su i preko 5.000 Eura! To je, uglavnom, slika i prilika “stranih” medijskih kuća koje na domaćim terenima imaju lokalizovane nacionalne novine i magazine.

Stanje u medijima koji su u domaćem vlasništvu, bolje je utoliko što svi zaposleni dele istu sudbinu – imaju podjednako male plate i podjednako loše uslove rada. Takvi mediji, bilo da su oni u prestonicama ili u provincijama širom Balkana, bore se za opstanak. Štampani muče muku sa visokim troškovima štampe i dstribucije dok elektronski nemaju nikakve šanse da se izbore sa visokim nakandama za emitovanje programa. U tom pogledu apsolutni šampioni visokih razreza su JP “Emisiona tehnika i veze” čije najniže naknade za emitovanje lokalnim televizijskim stanicama iznose oko 80.000 dinara mesečno a najavljeno je povećanje od osam puta! Za njima su i enormno visoke, reklo bi se van svake kontrole, naknade za autorska prava muzičkih dela, koja naplaćuju SOKOJ i OFPS kao reprezentativni zastupnici. U slučaju najmanjih radio stanica u Srbiji ove naknade zbirno iznose oko 15.000 dinara a za televizijske szanice oko 35.000 dinara. Ako ovome dodamo i cene mesečnih naknada za emitovanje programa koje naplaćuje Regulatorno telo za elektronske medije (REM), naknade koje naplaćuje Republička agencija za telekomunikacije (RATEL), onda su uslovi za rad lokalnih radio i televizijskih stanica apsolutno pogubni. Upućeni smatraju da nema te lokalne stanice koja svojim poštenim radom i izbalansiranim profesionalnim novinarstvom može danas zaraditi toliko novaca da samo ove takse i razrete plati. A gde su pare za bruto plate zaposlenih, materijalne troškove, amortizaciju i druge potrebe bez kojih nema savremenog novinarstva?