Mogu li mediji bez nauke?

Poslednja godina prve “Medijske strategije” u Srbiji je na izmaku. Medijska zajednica, oličena u novinarima, urednicima, menadžerima i vlasnicima medija, uglavnom je nezadovoljna učinkom najavljivanih reformi i napretkom u domenu profesionalizacije, odgovornosti i slobode medija. Temeljni principi profesionalnog novinarstva i dalje su predmet sporenja između onih kojima su “činjenice svete a komentari slobodni” i onih kojima su “komentari sveti a činjenice slobodne”. Skoro dve decenije od početka reformi i modernizacije društva, medijska profesija u Srbiji nije dostigla željeni nivo profesionalizacije, kvaliteta i održivosti. U traganju za uzrocima i objašnjenjima putevi najčešće vode na adresu vladajuće politike, zakonodavne i izvršne vlasti. Međutim, da li su medijska zajednica i svi oni kojima su mediji u fokusu profesionalnog angažmana, dali sve od sebe da se put medijskih reformi bolje trasira i čvršće gradi? I konačno – koliko su sami medijski profesionalci uopšte uključeni u procese koji deluju na budućnost medijske profesije?

Ako se prisetimo kako je minula “Medijska strategija” kreirana i usvajana u periodu do 2011. godine zaključićemo da su u tom procesu najmanje učestvovali pripadnici medijske profEsije. Šira javna debata je postojala samo kao alibiranje pred domaćom javnošću i evropskim nadzorom. Činjenica da je posao izrade tog dokumenta u jednom trenutku bio poveren stranoj konsultantskoj kući, duboko frustrira svakog dostojnog medijskog profesionalca a posebno domaću nauku. Strateško promišljanje, kreiranje dugoročne sadržajne vizije i mape puta do njenog ostvarenja osnovni su preduslovi i mantra svakog strateškog planiranja, pa i ovog u medijima. Zbog nedostatka takvog pristupa u dugoročnom planiranju imali smo strategiju koja je važila samo pet godina! I laici znaju da se za pet godina donose planovi a da strategija mora da projektuje aktivnosti bar 10 do 20 godina unapred. Tokom donošenja i implementacije minulog strateškog dokumenta u Srbiji, učešće kompetentne i meritorne javnosti i profesije nije bilo na zadovoljavajućem nivou. To dokazuju sami rezultati kao i sadašnje (ne)raspoloženje u medijskoj zajednici.

Uloga učenjaka u svim civilizacijama bila je da tumače, odgonetaju i usmeravaju društvo u opasnim talasima vremena kroz koja se plovi. Osnovne tehnologije, logistika i infrastruktura savremenih informacionih sistema i komunikacionih tehnologija zasnovane su na naučnim istraživanjima i rešenjima. Svaka uspešna ljudska aktivnost u svetu temelji se na naučnom posmatranju, otkriću i planiranju. Najuspešniji svetski mediji, baš kao i najuspešnije svetske vlade, poštuju taj poredak koji vlada između nauke i prakse. Procesi deregulacije i ekspanzije privatnih komercijalnih modela medijskog vlasništva u Evropi i SAD, generisani su rezultatima ekonomskih istraživanja i naučnih predviđanja. Uspešne vlade ulažu mnogo napora i novca u rad naučnih timova u svim oblastima pa tako i u proučavanju medija. Aktuelni fond Evropske unije za podršku nauci i inovativnosti “Horizon 2020” težak je preko 80 milijardi Eura a u njemu svoj udeo imaju i istraživaći medija i masovnih komunikacija.

Po ovim pitanjima domaća situacija je prilično obeshrabrujuća. Čini se da ni sada nema svesti o tome da su pored političkih i biznis činilaca u oblikovanju medijske sfere neophodni stručni i naučni delatnici. Gde je u svemu tome akademska zajednica, istraživači, proučavaoci, naučni podmladak? U Srbiji postoji 12 fakulteta na kojima se izučavaju novinarstvo, mediji i komunikacije sa preko 500 studenata koji svake godine upisuje četvorogodišnje studije. U nastavno-naučnoj bazi tih fakulteta nalazi se preko 200 nastavnika i saradnika kojima treba dodati i izvestan broj naučnih radnika u naučnim institutima koji su angažovani na projektima tematski usmerenim ka medijima i komunikacijama. Dakle, potencijal sigurno postoji ali ga valja adekvatno angažovati.

Kolika je cena neangažovanja naučnog potencijala u promišljanju i projektovanju budućnosti medija u Srbiji, najbolje se vidi iz aktuelnog stanja medijske scene. Očaj pred eskalacijom tabloidnog novinarstva pomešan sa otupelošću od nedostatka finansija, obeshrabruje i najupornije medijske profesionalce. Možda je sve tako baš zato što u raznim “ekspertskim komisijama” nisu radili profesori i naučnici već su sedeli kooperativni i sposobni. Naravno da je bilo izuzetaka kada su u važnim forumima, komisijama i radnim telima bili i meritorni i kompetentni ljudi, ali to nije bilo ni dovoljno ni adekvatno. Ova medijska tranzicija može se pamiti i po dva paradigmatična slučaja kada je ključni naučni doprinos eliminisan iz procesa normativizacije medijasfere. Prvi se zbio daleke 2002. godine kada je profesor Miroljub Radojković “izostavljen” iz sastava tadašnje RRA. Profesionalna javnost duboko veruje da je to zbog toga što je profesor Radojković pobornik razvoja neprofitnih medija, medija zajednice i medija na jezicima manjina a to se nije sviđalo tadašnjem poslovno-ideološkom mainstream-u. Drugi progon nauke iz normativne prakse zbio se kada je predlog zakona o transparentnosti medijskog vlasništva a koji je zagovarao i delom sačinio profesor Rade Veljanovski, doživeo fijasko u resornom ministarstvu.

Da nauke o medijima i komunikacijama nema dovoljno u našoj stvarnosti govore i neke aktivnosti medijskih organizacija, strukovnih i naučnih društava. Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj ne postoji razvijen alternativni model organizovanja naučnih radnika u oblasti proučavanja medija i komunikacija. Beograd, kao glavni grad, još uvek nema stalnu naučnu konferenciju posvećenu medijima i komunikacijama. U Srbiji postoji samo jedan naučni časopis koji je uže profilisan za oblasti novinarstva i medija – “CM Communication and Media”. Sve to je nedovoljno i skromno, obzirom na značaj medijske prakse i prisustvo problema i izazova. Osim toga, naučne konferencije i naučni časopisi koje organizuju i objavljuju visokoškolske ustanove i naučni instituti, po pravilu su konzervativni i zatvoreni za najširu naučnu publiku i učesnike.

Razmišljanja o tome ko najbolje može sprovoditi proces strateškog promišljanja i planiranja medijske delatnosti ne smeju se rukovoditi samo jednim, specifičnim interesom, političkim, ekonomskim ili ma kojim drugim. Obzirom da je medijska delatnost jedna od retkih koja generiše akcije i u “bazi” i u “nadgradnji”, jer predstavlja i društvenu delatnost i privrednu aktivnost, učesnici u strateškom promišljanju, pored ostalih, moraju biti i proučavaoci te delatnosti.

Objavljeno u “Novom magazinu”, broj 290, 17.11.2016.